Juče se udala.

Nije bilo decidirano napisano da se subvencionisani krediti za stanove neće davati vanbračnim parovima, ali svakako je bilo lakše prebrinuti to, uzeti stan i nastaviti dalje sa životom. A da se ne lažemo, brak ženi donosi bolji status u društvu, lakše se diše. On je, naravno, bio srećan što je mogao i na taj način da joj dokaže svoju ljubav i pruži zaštitu, iako njoj zaštita nije bila potrebna.

Nije im se prolazilo kroz pojedinačna čestitanja i beskrajna zapitkivanja, te su rešili da naprave svadbu. Glavobolja je nastupila momentalno, šta s brojem i rasporedom gostiju za stolom. Oboje su imali previše onih što neće da sede pored svake šuše. Na kraju su odlučili: svadba se odlaže s početka na kraj leta, pozvaće sve uz obavezu potvrde dolaska dva meseca unapred. Time će dobiti dovoljno vremena za pivotiranje prostora i jelovnika.

Od društva je pozvala sve čiji je kontakt zadržala tokom godina, uključujući i Petra, drugara iz gimnazije. To je bila toliko fensi gimnazija da se ljudi ni godinama kasnije nisu javljali jedni drugima kad bi se sreli. Toliko je taj što se ne javlja bio važan da nije mogao ovog, što bi kao čovek da se pozdravi, da locira ni vremenski ni prostorno. Međutim, Petar je, sa svojim krupnim zubima i nasmejanim crnim obrvama, stigao u taj fenseraj iz Karlovca jer je tako bio raspoređen na nekom izbegličkom spisku. Posle škole videli su se jednom na demonstracijama, i nedavno, jer je naletela na njega u jednoj sportskoj radnji gde je radio kao šef prodaje s osmehom. I sad joj je bio gost na svadbi.

Sve kolege i koleginice koje je pozvala, došli su. Najzahvalniji gosti. Svi dobro raspoloženi, željni da ostave dobar utisak, ličili su pomalo jedni na druge. Dok se pozdravljala sa koleginicom iz Poreske, snimila je i tetka-Savicu kako ulazi ruku pod ruku s nekim čovekom. Zgodan, visok, delovao je poznato, mlađih godina, reklo bi se. Moraće kasnije da se promuva da čuje otkud joj taj. Na sve strane je trčalo mnogo dece, previše dece.

Ali, važno je bilo samo da izdrži par sati stajanja i da lepo ispadne na slikama. Nije joj se dopao fotograf, iako je bio njihov komšija s trećeg sprata, ponosan što je starosedelac, šest decenija u istom stanu. Mada nije tako izgledao, on je bio profi fotograf sa svom potrebnom opremom i umeo je da organizuje i opusti ljude. Uz sve to, imao je neki kompjuterski program za prepoznavanje lica koji mu je sugerisao da bi određeni svadbeni gosti mogli biti lica od interesa. U svojstvu zvaničnog fotografa Stranke, kao i svaki put do tada, komšija je promptno prosledio snimke Centrali.

Služba im je zakucala na vrata hotelskog apartmana u šest ujutru prvog dana medenog meseca. Ljubazni, smireni, hladnokrvni. Muž ih je pitao iz koje su Službe, ko su oni uopšte. Ona je namontirala siguran ton pa glasno ustvrdila da kao građani imaju pravo na te informacije, po zakonu su morali odmah da se legitimišu. “Gospođo, obucite se i krenite sa nama, sve će vam bitiobjašnjeno.” Tiho su se preslišavali dok su se oblačili, koja god služba bila, registrovana ili neregistrovana, nije imalo smisla opirati se, previše ih je bilo, i prekrupni su bili. Zašto su došli po njih?

Deda-Jole, jedan od njenih deda-stričeva, par meseci pre svadbe video se s čovekom koji je radio u crnogorskom specijalnom tužilaštvu, pa u međuvremenu zglajzao. Ok, deda-Jole jeste radio svojevremeno pri nekoj saveznoj upravi. Nije mogla da se seti kako se to tačno zvalo, bilo je tu dve-tri zemlje kad se pogleda unatrag, ali se sećala kako bi ga devedesetih starija rodbina pažljivo slušala kad bi krenuli razgovori o situaciji. S druge strane, on je bio penzioner bar dvadeset godina. Odličnog zdravlja, lucidan, voleo je da peca i sprema paprikaš. Međutim, taj njegov poznanik, čovek iz Crne Gore, bio je u poslovno-kumovskim vezama s Milanom, čiji je savetnik za bezbednost bio niko drugi do tetka-Savičin pratilac, njen gost na svadbi.

Kako je mali svet, pomislila je.

Milan je bio uspešan čovek, čitala je o njemu u novinama. Imao je nekretnine po celom regionu, bavio se gradnjom, trgovinom, finansijama, bio je poznat i kao veliki ljubitelj umetnosti i dobrotvor. E, Milan je imao i špediterski biznis. Njegovi kamioni prevozili su belu tehniku firme koja je bila u vlasništvu izvesnog Markovića. Ok. A Marković je bio šef jednom mlađem gospođinom rođaku, Bojanu. I njenom svatu, naravno, jer je gospođa pozvala sve i svakoga na svadbu, prevrnula je očima u sebi.

Taj Marković, osim što mu je u pojedine zemlje bio zabranjen ulaz i zaplenjena tamošnja imovina, tj. sve ono za šta se moglo pouzdano utvrditi da je bilo u njegovom vlasništvu ili pod njegovom kontrolom, bio je svojevremeno i na Interpolovoj poternici. Novac koji mu je preostao nakon zaplena, suđenja i zatvora je investirao u trgovinu belu tehnikom. Gospođa je dovde pažljivo i pomalo bojažljivo pratila izlaganje Službenika. Rekao je da se zove Popović i ona ga je tako oslovljavala. Zapravo se nadala da joj je rekao lažno prezime. Nije znala gde joj je muž. Sedela je u bezličnoj kancelariji s tipskim nameštajem, bez ikakvih oznaka, nalepnica. Čovek danas baš mora da se potrudi pa da nema ni blokče sa oznakom neke firme. Kad god bi ga pitala, Popović ju je uveravao da će joj do kraja razgovora sve biti razjašnjeno. Gledala je u svoje isturpijane i neutralno obojene nokte, baš su joj bili slatki tako sređeni. Gledala je u zanoktice. Mlada treba na venčanje da ponese i nešto staro. Ponela je zanoktice. “Gde je on?” Nije znala šta da misli. Na koga bi se mogla pozvati, kojom vezom zapretiti. Popović je upravo nešto rekao u vezi sa Kosovom.

“Kakvo crno Kosovo?” Počela je da se nervira, mora da je neka nameštaljka.

Marković je preko Milanove špediterske firme prevozio belu tehniku iz Slobodne trgovinske zone Vranje. U redu. Ne, nije joj to bilo poznato, nije joj ni Marković bio poznat, pojma nije imala čime se bavio ni da li je postojao, ali znala je šta znači slobodna trgovinska zona. Tamo je bela tehnika stizala iz uvoza, prepakivana, sortirana za kupce i Milanovim kamionima razvožena po Evropi.

“Ima smisla, je li to pitanje?”

Popović ju je ignorisao, tu, u Vranju su prepakivali, ne samo mašine za veš, pegle i šporete, nego i drogu s Kosova. Marković je, u stvari, bio poslovni partner sa Drenom.

“Oprostite, stvarno ne razumem. Ko je, šta je Dren? Ne, to me ne zanima! Kakve ja veze imam s tim? Ko ste vi i šta hoćete od mene?”, mozak joj je već pomalo krckao, što od poplave informacija što od nervoze. Bila je gladna.

Popović joj je mirnim, hladnokrvnim glasom, a taj glas sve ozbiljnije ju je plašio, objašnjavao da je Dren bio najveći krijumčar droge, oružja i ljudi u regionu. Tražen u Italiji i Americi, verovalo se da se krio negde na tromeđi Kosova, Albanije i Crne Gore. Glad joj je prešla u jezu:

“U redu, ne sumnjam da je tako. Ali šta ću ja ovde? Kako ne razumete, nemam nikakve veze s tim. Ja ne znam te ljude, tog, tog Mirkovića, Markovića, tog Drena!” Moraće da se sabere. Izbezumljivanje nije bilo od pomoći. Možda je ipak, ipak, sve bilo iscenirano da dobro upamti kad se udala.

Hotel u kom su napravili svadbu su izabrali zbog fleksibilnog prostora za proslavu. U međuvremenu se ispostavilo da su njegovi roditelji bili u prijateljskim odnosima s direktorom hotela i njegovom ženom. Svake godine su se lepo družili na slavi kod zajedničkih prijatelja i baš su se letos sreli na jednom krštenju, pohvalili se da deca hoće da se venčaju, šta, kako, gde, o, divno. Mladenci su dobili izuzetno povoljne uslove za iznajmljivanje sale, dekoraciju i pripremu hrane, limuzinu s vozačem, tortu, mladenački apartman i određen broj soba.

“Gospodine Popoviću, morali smo negde da napravimo svadbu. Šta vam nije jasno?”, poentirala je. Ponadala se.

Hotel je bio u vlasništvu firme koju je kontrolisao Dren. Popović nije više prezao od zalaženja u detalje, znao je da ga ona može razumeti. Hotel je, dakle, bio deo imovine akcionarskog društva koje je privatizovano od strane neke d.o.o. firme, koja je bila deo holding grupe, a ta holding grupa je bila u vlasništvu mreže ostrvskih firmi iza kojih je stajao Dren. Privatizacija i naknadne investicije u legalan posao su obavljane prljavim novcem. Popović je konačno saopštio:

“Gospođo, hoćemo da nam kažete gde je Dren.”

Sedela je ali kolena su joj svejedno otkazivala, osećala je kako joj krv šiba sve do jagodica na prstima. Postalo joj je vruće u glavi.

“Nesposobnjakovići jedni, sve ću redom da vas tužim! Kako vas nije sramota da me maltretirate! Sve ću vas naći i tužiti, od prvog do poslednjeg! Odakle vam pravo, ne umete ni da radite svoj posao, gotovo je s vama!”

“Gospođo, nema potrebe za dramom. Ja dugo radim ovaj posao. Sve sam video. Razmislite sami koliko novca je oprano samo povodom vašeg venčanja. Pokloni u gotovini, venčanje u hotelu, mladenačka torta, limuzina s vozačem. Vi, gospođo, perete novac, vi, vi saučestvujete u organizaciji koja se bavi krijumčarenjem, kriminalom i pranjem novca. Vi organizujete susret Milanovih i Markovićevih saradnika u Drenovom hotelu. Bilo da ste toga svesni ili ne”, hladnokrvno je dijagnostifikovao situaciju.

Vrtela je kroz glavu ko joj je šta rekao, mučila se da ih sve poveže, mada su oni već svi bili povezani, nije mogla da ih razveže. Keš koji je dobila od Bojana, rođaka što je radio za Markovića, verovatno i keš od njegove mame, keš od tetka-Savice, keš od direktora hotela, platili su punu cenu hotelskih i ketering usluga na dvanaest rata beskamatno, bez avansa, pritisak u čelu, noge su bile teške. S nevericom je pitala Popovića: “Molim vas, kažite mi, šta sam ja tu mogla? Da ih ne pozovem, da ne pravim svadbu? Hajde, recite! Pa zar nismo svi mi ovde na svega par koraka do nekog kriminalca ili zločinca?”

“Slažem se, gospođo, postupci tih lica su njihov izbor i njihov problem.”

Popović ju je gledao direktno u oči, to je trajalo možda samo sekundu, ali videla je da ju je potpuno razumeo. Pa to je sve bilo normalno, šta se on folirao. Pustiće je, nemaju izbora. Sve će ih tužiti. “Vi ste im omogućili susret i saučestvovali u pranju novca. To je bio vaš izbor. Zato vas sada pitam, gde je Dren?”

---